Иако машински рад настаје брже и у већем обиму, ручни рад има своју посебну вриједност јер су у њега уткане емоције, вријеме и велики труд. О томе нам свједочи Слађана Маринковић, професорица српског језика, која се бави и умјетничким везом. Људима ти радови остају као успомена на срећне и свечане тренутке.
Своје прве радове почела је чак у осмом разреду али права инспирација за активно бављење везом настаје прије пет година:
" Моји пријатељи су тада одлучили да се вјенчају а ја сам дуго размишљала шта да им поклоним. Тада ми је дошла идеја да им понудим да им извезем пешкир за вјенчање. Они су то прихватили. Наравно, није то било у почетку толико квалитетно али они су били задовољни" каже Слађана и додаје да није код веза битно само да има лијепо лице, него да је и наличје сређено. Ипак, наредни пешкири које је везла, били су неупоредиво бољи.
"Послије тога, радила сам у "Огњишту" на Палама. Ту сам оставила неке своје радове, да можда пронађу свог купца, по симболичној цијени од 35 марака. Дошао је неки човјек са Пала, купио је мој вез са словом "К" за своју пријатљицу у Швајцарској, за неку Катарину. Били су ту везови и са другим словима. Радови су се слали свуда, а неки су отишли чак и у Аустралију."
Тада је дошла на идеју да свој хоби може претворити и у комерцијалне подухвате. Како каже Слађана, многе дјевојке данас потроше по 70 марака за шминку, па није скупо толико одвојити и за њен рад, који остаје људима успомена за цијели живот.
" Чини ми се да се ручни рад све више цијени код људи. Ручни рад има топлоту, уткану емоцију, има и вријеме уложено у њега. Имам и свој редовни посао, ту су и обавезе које радим мимо посла. За један рад треба и по три цијела дана а некад останем и до 3 после поноћи. За неке од радова сам знала устајати у пола четири ујутру, па радим до седам, а затим одем на посао" присјећа се Слађана.
Своје радове, за сада, презентује путем свог Фејсбук профила и Инстаграма.
За самосталну изложбу мисли да још није вријеме. Све радове које уради, уради их за продају, па тешко може имати колекцију за изложбу. Ипак, става је да треба да почети радити мотиве са ликовима српских историјских личности, почевши од Душана Силног, Карађорђа Петровића и тако редом. Те радове би онда могла и излагати.
Труди се да њен рад у школи не буде само преношење знања о њеном наставном предмету, него сматра да је потребно да пренесе знање и моралне поуке које ће дјецу водити и даље кроз живот. Сматра да сваки човјек има ''сјеме добра'' у себи, које се код некога временом ''изгази'' а неко ко његује то '''сјеме'' временом постаје квалитетнија особа.
Слађана је велики љубитељ али и познавалац српске традиције и српске историје. За вез сматра да је једно од кључних обиљежја наших предака.
''Вез је игра игле и конца. Присутан је од кад постоји свијет, само на различит начин. Код нас је био нарочито заступљен на дворовима. Тада су дјевојке учили лијепом понашању и ручном раду, прије свега везу. Тада су се везом уљепшавале, китиле, а касније је вез добио своје друге сврхе. Он је у једном периоду 'утихнуо' али се сада опет враћа, на неки свој модеран начин. Кроз вез ми испричамо своју неку причу. ''
Посебна врста веза је златовез, каже Слађана, и додаје да и то вуче коријене из средњег вијека: ''Некада су се тиме украшавала и одјећа али и остали предмети на двору. Ми имамо примјер Јефимије, која је везом на завјеси исписала похвалу Кнезу Лазару. Када погледамо црквене предмете, одежде или митре, то је све рађено ручним везом. За то треба пуно времена, због тога су тако те ствари и скупе''
Кроз период српске историје, Срби су често били угњетавани и нису имали право на слободу. Тада су, по ријечима Слађане, те жене биле домишљате. Оне нису смјеле да везу симболе попут крста или кандила, па су то радили у облику шаре, у којима су били скривени мотиви српског народа. Сматра да су те жене биле мудрије. Нису силом могле постићи неке ствари али су на мудар начин нашле начин да сачувају битна обиљежја.
''Сваки ручни рад је врста менталног одмора и психотерапије. Када радимо физички, рукама, одлутамо негдје, просто се искључимо. Данас, ми многи нисмо ни свјесни колико се наш мозак одмара када наше руке раде. Беспослен ум је игралиште за демоне. Ми кроз рад шаљемо инфорамције мозгу и мозак се одмара. Многе жене су ми говориле за овај претходни рат, да није било ручног рада да би психички клонуле, да их је ручни рад одржавао у тим тешким временима. Жене тада нису имале материјала за вез али су узимале од плетених врећа'' наводи Слађана.
Такође, по предању, некадашње дјевојке се нису могле удати без мираза. Тај мираз је, како прича Слађана, укључивао ручне радове, да би се показало колико се дјевојка разумије и колико је способна да нешто направи својим рукама. Дјевојке су саме себи шиле вјенчанице, шиле су ленте... То им је био и доказ да су способне за удају. Дјевојке су се некада украшавале шарама на одјећи и нису мјењале нешто на свом физичком изгледу. Украс се додавао на хаљине, а тијело се украшавало плетеницама и евентуално са мало руменила. Човјек је, каже, створен да ствара и може бити срећан само ако ствара.
''Ми смо данас неиспуњени и неостварани јер смо престали да стварамо. Све купујемо и све наручујемо. Када човјек нешто направи својим рукама, више то цијени и више је задовољан. Дјецу погрешно учимо. Одавно се више ништа не поправља, све се баца. Тако се то пребацило и на међуљудске односе, па тако лако и прекрижимо једни друге и одбацимо. Некада су људи поправљали и скоро ништа нису бацали. Сада немамо ни времена низашта. Нама је, сјећам се, баба слала неку сланину, па умота у ону папирну врећу од брашна. па ту остане и брашна по томе. Онда то све упакује у пакет, па пакет завеже шпагом. Па ми док то све распакујемо, то је процес, а данас немамо времена ни да нешто распакујемо, ма ни да погледамо нешто''
Често је, каже, кроз упознавање људи примјетила да су неки људи физички лијепи али из много њих ''зјапи'' празнина, те немају ништа понудити осим тјелесне љепоте. У посљедње вријеме, много је више таквих дјевојака него мушкараца :
''Нажалост, људи данас желе материјално надокнадити оно што им души фали. Ми морамо да се вратимо правим вриједностима. Свако од нас има неки дар. Тај дар може бити и да знаш саслушати некога, да можда знаш да утјешиш некога. Понекад само једна лијепа ријеч може некога подићи у живот. Једна лијепа ријеч, а не нешто материјално.'' завршава Маринковићева.
ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ НЕКЕ ОД РАДОВА :
Аутор: Александар Ристичевић
Извор : Интервју са Слађаном Маринковић
Забрањено копирање текста или дијела текста, те постављање на друге сајтове, без сагласности аутора.