Ово је прича о чувеној чети са Пала. Прича о 180 српских домаћина који су морали да бране Пале, да бране своја имања и своје породице...
Ово је прича о чети ''Петар Пандуревић''.
Владимир Фуртула, тадашњи четни старјешина, испричао ми је да су Пале биле мирно и тихо мјесто, гдје су људи радили, градили и били сложни. Владимир је имао свој приватни посао а Петар Пандуревић је био превозник. При почетку рата, оформили су јединицу како би успјели да сачувају своја вјековна огњишта.
Петар Пандуревић је скупио 180 људи са Станице Пале, из Радоњића, Јасика и Прибња (који се после одвојио).
Одлазак на Требевић
''4.априла су из Кризног штаба рекли Петру да са својом јединицом иде на Требевић. Тада сам ја возио Рајка Тадића. Њега смо звали Генерал јер је био тад главни у Територијалној одбрани . Он је добио задатак од Општине да распореди линију, да иду на границу Пала, горе прије Бруса. Четвртог априла сам отишао горе са Рајком а остали су дошли аутобусима са Станице. Рајко је рекао да стану ту гдје је граница јер је ту граница општине Пале и ту ће се распоредити'' наводи Фуртула
Везени грб који им је из Нове Пазове послао Мирко Јовић, предсједник тадашње СНО
Међутим, из чете су сматрали да то није добар дио за положа јер како су сматрали - ако непријатељ дође до ''видиковца'', Паљани морају бјежати. Сматрали су да су они ти који требају да заузму ''видиковац''.
Рајко се сложио са том идејом а како каже Владимир, да су остали на првобитном плану, непријатељи би дошли и десила би се несрећа. Фуртула је остао са Рајком на линији, па је 12. априла сишао назад на Станицу, те наставио редовне обиласке чете.
После тог дванаестог априла, Рајко више није имао потребе да остаје у јединици, а Петар Пандуревић именује Владимира Фуртулу за четног старјешину.
'' Када је била смотра војске 23. маја, дошао је за комаданта батаљона Слободан Ш. са Сокоца. У нашу чету се прикључио Влајко Петровић, који је иначе био резервни капетан прве класе на Палама. Нудили су му да буде комадант линије али он је дошао у чету. Он је био добар и са Петром и са мном. Петар му је нудио да буде командир чете, али он је рекао да неће да буде командир, него ће бити замјеник. Толико је био добар човјек'' каже Фуртула и додаје:
'' И кад је била та смотра, Петар је издвојио мене, Влајка, Спасоја Нинковића (који је после замјенио Влајка након што је Влајко погинуо) и Горана Лучића - командира водова. Петар нам тада предлаже да напустимо смотру из одређених разлога и ми смо је напустили. Нико нам ништа није рекао, чета је наставила са својим радом''
Акција на Жепи
Када је дошла наредба да се требају на Жепи размјенити регрути који су били везисти, Слободан Ш. је дошао на идеју да крене са 500 војника у акцију. Када је требало мобилисати тај број људи, нису позивали људе из чете јер су знали да их неће послушати. Позиве су писали али људима из чете није стигао ниједан позив. Мобилисана екипа је отишла са 450 људи, од којих је 45 настрадало а било је и рањеника.
''Кризни штаб а ни нико други, није могао ићи да их извади оданде. Долази Петар у наш штаб, који је био на Станици ( у некадашњој кући Арса Лучића) и каже нам да идемо ноћас на Жепу. Нико од нас му није рекао НЕ. Ја сам га питао само ко ће нам остати горе на линији а он је мени дао задатак да окупим пензионере, док се они не врате. Они су отишли на Жепу, прикључило им се само 20-25 полицајаца Илије Малетића са Хреше. Отишли су и успјешно су све обавили. Током акције је било двоје погинулих код Илије'' присјећа се Фуртула.
Пробој непријатељских снага
Након што су погинуле борце довезли шестог, убрзо, након два дана су обавили сахране погинулих. Непријатељске снаге су пробиле линију (код боб стазе на Бистричком потоку), гдје је била јединица из Кривача, коју је водио Мијат Лазаревић. Тада су погинули Јездимир Кусмук и Драженко Јасика. Тада Владимир Фуртула распоређује јединицу да покрију и њихову линију и то су јавили Кризном штабу:
''Петар је тада кренуо из црквеног дворишта, а на Требевић су дошли и покојни Радомир Елек и Дида Цицо ( Данило Цицовић). Улетили су горе међу непријатеље и тада су погинули'' Каже Фуртула
После Петра, чету преузима Влајко Петровић, који је упозорио Фуртулу да не говори осталима да је Петар погинуо да не би демотивисао остале борце. Влајко је са окупљеном јединицом кренуо од "Првог шумара" до "осмица" и успоставио линију. У том периоду се одваја и јединица са Прибња и иду у Јахорински батаљон. У чети је остало око 140 људи који су се вратили на положаје и поставила се линија. Влајко је погинуо петог августа 1992. године, а Спасоје Нинковић је преузео чету, коју је водио у њиховој зони одговорности, до краја рата.
Фуртула се добро сналазио као старјешина
Фуртула каже да се добро снашао као четни старјешина. Имао је подршку људи, а каже и да је сваки војник добијао све што му је било потребно : пушачи су имали увијек довољно цигарета, али ни ракије није недостајало. Петрова супруга Јефа је кувала велике количине чајева, које је Фуртула носио онима који су на положајима, онима који су чували паљанско становништво. Каже да су имали, као и остале јединице, своју технологију за комуникације. Прво су то биле руповке. Имали су и слушалице које су се везале за жицу, користили моталице, па се добије онај кога позивате, али и све остале јединице, па сви могу слушати. Накнадно су добили и токи-воки апарате. Зиме на Требевићу су подносили јуначки. Правили су се бункери од облица, увијек се на смјену спавало - док су једни на стражи - други спавају, и обрнуто.
О Петру Пандуревићу, Фуртула има само ријечи хвале :
''Петар је био предобар и частан човјек. Док је он био жив, ми смо милисли да нама метак не може ништа. Тако нас је добро мотивисао и водио. Он је био један прави и велики вођа, који никада није рекао 'ХАЈТЕ' него је говорио 'ЗА МНОМ'. Он је био ту за све - и у рату и прије рата. Свима је желио да помогне''
На почетку рата нико није сматрао да ће то трајати толико дуго. Они су очекивали да ће све за мјесец дана бити готово. Са својим комшијама муслиманима, на Палама, било је сложно и никада нису имали проблема. Чак и када је почео сукоб, упозоравали су их да је боље да напусте Пале, јер им можда неће моћи гарантовати безбједност у ратном сукобу - због протјераних Срби из Пофалића, који су већ избјегли на Пале, осјећала се велика напетост. Кризни штаб им је рганизовао и аутобусе како би их пребацили у Сарајево.
На крају рата, када је потписан Мировни споразум, дошли су припадници УН-а (''плави шљемови'') ради успостављања линије разграничења, у чему им је помогао Фуртула. Припадници ''плавих шљемова'' на тој линији разграничења су били Руси.
Изградња споменика на Станици Пале 1999.године
Као сјећање на Петра Пандуревића и на његову чету, започели су и изградњу споменика а затим и стадиона - уз помоћ Општине и локалног становништва:
''Саво Обућина је био потпредсједник Општине, он је био са Станице.
Саво нама каже, сада ћемо овде гдје је била станица (некадашњи перон), направити споменик. Ми смо се сложили а подржали су онда и из Општине'' каже Фуртула.
Тада су основали и Одбор за изградњу у којем је Владимир Фуртула био предсједник. Уз изградњу споменика, долазе на идеју и о изградњи спортског терена и игралишта.
''Тада је'' како каже Владо '' Ненад Ристовић био начелник за привреду, такође човјек са Станице. Подржао нас је и Предраг Ласица - Пеки, тадашњи градоначелник. Тада смо кренули у изградњу. Био је ту и пуковник Гавран који је подигао и војну механизацију и дао је на располагање за радове и изградњу. Такође су учествовали и превозници Јовичићи (Славиша и Предраг) који су довезли 29 камиона јаловине, да имамо када се све ископа. Живота Колток је имао тамо викендицу, а био је помоћник директора Електропривреде. Он нам је помогао да набавимо камион камена који смо лијепили око фонтане. Синиша Нина Ласица и ја смо од приватника скупили чак 15 000 марака, које су тад имале много већу вриједност него данас. Од Општине Пале смо добили такође велику новчану подршку - око 54 000 марака. До тог периода, није постојао ниједан споменик овде.''
И након тешких ратних времена, заједно бранећи своја огњишта, локално становништво са Станице Пале остаје сложно и до данас. По ријечима Фуртуле, ови људи су уједињени у свакој акцији. За сваку акцију око изградње се појавило на мобу, бар по 20 људи. Већина људи великодушно излази у сусрет са разним врстама помоћи - са храном, пићем, превозом итд.....
Текст написао: Александар Ацо Ристичевић
Извор: Разговор са Владимиром Фуртулом
Забрањено преузимање текста ( или дијелова текста) за његово објављивање на другим сајтовима, без сагласности аутора.