Слободан Ковачевић - Чувар културног блага

Оснивање Културног центра Пале

Културни центар на Палама функционише од 1999. године. Први директор и организатор ове установе је Слободан Ковачевић, који у послијератном периоду формира дух културе у локалној средини, која се тек почела опорављати послије рата.

- Присјећа се Ковачевић

Власти и људи су пружали подршку

Без помоћи локалне заједнице и добронамјерних људи, Ковачевић сматра да не би било могуће извести оно што су накнадно постигли. Људи су се ангажовали око финасија али и око физичких послова. Од Општине су добијали финансијску подршку, међутим, у том периоду то није било довољно средстава да постигну све своје циљеве. Сналазили су се, каже Слободан, на разне начине. Издавали су пословне просторе у Културном центру, а затим су успјели да запосле још људи.

Убрзо смо успјели добити још финансијске помоћи. У сусрет нам је изашао и (тадашњи) министар Касиповић, па смо реновирали и столице и завјесе и озвучење. Моја идеја је била да тада формирамо и позориште које би се звало "Позориште 222". Тадашња власт је мислила да још није вријеме за тај подухват, па није ни дошло до реализације"

Наводи Ковачевић

Локалном становништву је значио културни садржај у послијератном периоду

У том послијератном периоду, Паљанима је добро дошло да имају и неки вид културног али и забавног садржаја. Паљани су то прихватили благонаклоно.

Слободан се сјећа да је у том периоду његов син био средњошколац, те да до тада није имао прилику да посјети биоскоп. Сала је била пуна сваког мјесеца када су се одигравале представе али нешто мање посјећене када је била књижевна вече.

Ни концерти за паљанску публику нису били ријеткост. Гостовала су "звучна" имена попут Биљане Крстић, Боре Дугића и групе Балканика.

По питању организације везано за културу, треба ту имати мало смисла. Мени је, рецимо, доста помогао и Раде Симовић, садашњи професор на Филозофском факултету. Он ми је помогао и око организације Фестивала фруле. Заједно смо отишли код тадашњег министра Новаковића који нам је одмах указао повјерење и 'убацио' нас на буџет Министарства просвјете. Недуго затим, Министарство цивилних послова нам је такође било од помоћи, па чак и Министарство просвјете и културе из Србије. ''

- Додаје Ковачевић

Према његовим ријечима, то је био једини Фестивал фруле. Ниједан није организован ни прије а ни после тога у Босни и Херцеговини.

За фрулу каже да је то величанствен инструмент, који се свира чак и у Индији, Чилеу, па чак и Турци имају зурле. Ипак, међу неким људима из локалне управе било је и скептицизма, да ли фрулу уопште треба форсирати.

Било је таквих у политици, а има их и сад сигурно. Наравно, има их и у области културе. Неки су нама говорили да је фрула само чобански инструмент, као да их је било стид фрула и двојница. Па узмимо за примјер Бору Дугића, који је свирао импресивну музику на фрули. Сјетимо се и да је кавалиста Теодосије Спасов такође један од најбољих умјетника у Европи, а био је и код нас на Палама. Румунска панова фрула је врло популарна у свијету. Један тадашњи политичар је захтјевао да се посветимо другом инструменту - труби. Труба се код нас никад није примила. Ми смо народ поријеклом из Црне Горе. Наш менталитет воли спој гусала, народног кола и фруле.

- Присјећа се Ковачевић

Жао му је, каже, што то није настављено са одржавањем тог фестивала. Веома је био поносан на то дешавање у Палама. Написао је и монографију "Десет година фруле" али је и то негдје нестало без трага. Остало му је још једно фотокопирано издање.

Такође, Слободан је са сарадницима био покретач још двије манифестације. Ријеч је о манифестацијама "Дани Душка Трифуновића" и "Конференција беба". Назив ''Дани Душка Трифуновића'' је одабран због тога што је Душко Трифуновић био са ових простора а цијењен у свим земљама бивше СФРЈ. Конференцију беба, каже Слободан, покренуо је са мањом групом родитеља и у сарадњи са Радославом Живковићем - Жиком.

Љубав према писању од дјетињства до данас

Још кроз дјетињство волио је да пише. Сада се бави и прикупљањем прича и писањем. Себе више воли да назива писцем него књижевником а објавио је, до сада, три књиге ( ''Е мој соколе'' , ''Ајдучија'' и ''Добројутро Данило'')

Сматра да у сваком човјеку има нека прича и да те приче треба записати и сачувати од заборава.

Намјерно сам ставио назив књиге Ајдучија. Без 'х'. Муслимани кад кажу 'хајдучија' мисле на пљачкаше. Срби тај назив користе за јунаке и браниоце слободе. Истина је негдје између. Хајдуци су често пљачкали Турке али су некада и неки вишак давали народу. Некада када нису могли пљачкати Турке, пљачкали су и наш народ

- Објашњава Ковачевић

Романија као главна инспирација

Романија, каже, за њега има велико значење, не само као географски простор него и као култура живота и традиције. Романија се простире свуда докле се одржавају њени обичаји, играју романијска кола, гдје се чује фрула, гдје се носи та народна ношња..

Романија се поклапа са дијелом културе некадашње земље Павловића, који су потомци Раденовића. Они су били овде прије доласка Турака. Тек после су дошли неки људи који су замјенили вјеру за невјеру"

- Каже Ковачевић

Иако се и сам бави писањем, иако је вјерни љубитељ књиге, свјестан је да интернет и нове технологије дистанцирају људе од читања. Као особа која је провела много година у раду везаном за промоцију културе, каже да су књижевни догађаји увијек били слабије ппосјећени а тако је наравно и данас.

Слабо више ико ишта чита данас. Све се свело на интернет а људима је фокус све слабији. Има људи који и узму књигу, донесу је кући и оставе је негдје поред телевизора. Ето, да кажу да је имају, али никад је не прочитају"

- Закључује Ковачевић

Извор: Разговор са Слободаном Ковачевићем
Текст: Александар Ацо Ристичевић

Забрањено копирање текста или дијелова текста, те дијељење на друге сајтове без сагласности аутора!